In January 2014, #4/5 issue of Arsenik fanzine was published with Third I interview in it. I spoke about the beginnings of Third I, some of our influences, inspiration, live acts, underground and about the webzine I run (
www.hellycherry.com). It was done in Serbian and you can check below how it looks on paper (
click on the image to enlarge).
You can order your copy
here.
Pre nego što započnemo razgovor, objasnite nam -
ko je „Treće ja“ (Third I), ako znamo da bend sačinjavaju dva čoveka?
“Treće Ja“ je možda teže opisati u nekom klasičnom smislu jer je to i bend
(mada ne u klasičnom smislu te reči), i projekat, performing act i otvoreni
kolektiv kome može da se pridruži svako na (ne)određeno vreme. Manje se bavimo
definisanjem svega toga. Third I i jeste i nije sve ovo jer u svom postojanju i
spletom okolnosti deluje na različite načine. Nekad uživo, nekad kroz
performans, nekad diskografski.
Kako bi ste žanrovski odredili vašu muziku?
Generalno, naš zvuk pliva
na tromeđi industrial, dark ambient i noise pravaca. Široj publici će možda
najviše značiti ako to jednostavno nazovemo eksperimentalnom muzikom. Takođe,
može se smatrati i primenjenom jer je pogodna za korišćenje u raznim filmovima,
predstavama, performansima (čiji je već bila deo),... Neki ovo smatraju i
anti-muzikom ali nama te odrednice ne znače previše. Bitniji nam je unutrašnji
osećaj koji ljudi imaju dok slušaju ovo što radimo.
Koju (kakvu) poruku svojom muzikom šaljete
publici?
Third I se bavi raznim
temama. Često se trudimo da publici predstavimo probleme sa kojima se suočavamo
kao društvo danas, da skrenemo pažnju ne sve loše pojave. Želimo da podignemo
svest čoveka i njegovu odgovornost prema svom okruženju. Bavimo se i samim
čovekom, njegovom unutrašnjom borbom sa samim sobom.
Nekada su naše teme apstraktne, a nekada toliko slobodne da ostavljamo
slušaocima prostora da sami grade svoju priču u skladu sa svojom ličnošću,
senzibilitetom i trenutnim osećanjima.
Sa obzirom da je Third I bend sa samo dvojicom
članova, zanima me koliko ste aktivni i kako se snalazite kada su u pitanju
živi nastupi?
Kao što sam na početku
naveo, Third I je „free form“ skupina ljudi. Iako smo Peđa i ja uvek tu, mi
imamo tu slobodu da pozovemo i druge ljude da nam se pridruže na živim
nastupima. U peridou 2008.-2010. smo baš aktivno nastupali i retko kada smo
svirali u istoj postavi. Jednostavno, naš muzički izraz je takav da nam
dozvoljava ovo eksperimentisanje. Tako naši nastupi uvek dobiju neku drugu
dimenziju jer svaka osoba na nastupu donese nešto svoje, što rezultira
različitim nastupom čak i onda kada sviramo iste pesme. Do sada nas je
maksimalno bilo devetoro na bini ako se dobro sećam, a jednom prilikom sam i
samostalno nastupio.
Postoji neki odredjeni razlog zbog koga bend ne
radi u klasičnoj postavi i ima li potrebe za još nekim članom (instrumentom),
sa obzirom na vrstu muzike koju stvarate?
Third I smo osnovali Peđa i ja, i nas dvojica činimo osnovu. Našu muziku, zbog
svoje prirode u potpunosti možemo izvesti nas dvojica tako da i nema neke
potrebe za klasičnom postavom. Ipak, nama je uvek zanimljivo da pored sebe
imamo prijatelje. U par navrata ljudi su sami poželeli da nastupe sa nama jer
su nas ranije nekada gledali uživo i to im se dopalo.
Takođe, na samim nastupima pozivamo i ohrabrujemo publiku da nam se pridruži na
bini što se neretko i desi. Volimo tu dvosmernu i direktnu komunikaciju tako da
se jednom prilikom u Nišu na nastupu desilo i to da smo se mi u potpunosti
povukli sa bine i prepustili je posetiocima koji su preuzeli instrumente.
Koliko Third I trpi zbog toga što članovi ne žive
u istom gradu?
Trpi u smislu da smo sada manje koncertno aktivni zbog obaveza i fizičke
udaljenosti. Trenutno je tako i zbog drugih okolnosti (u međuvremenu smo
obojica postali tate, dakle porodica, posao). No, nadamo se da će se uskoro
ponovo pružiti prilika da zasviramo. Ponuda i poziva svakako ima i to nas
neizmerno raduje, a nedavno smo baš i pričali koliko smo željni ponovnog
nastupa.
U međuvremenu se za ovakav zvuk zainteresovala i Marija, moja bolja polovina,
sa kojom sam i uradio par novih pesama. Kao što rekoh na početku, Third I će
uvek biti otvoren za nove ljude. Dobra strana svega toga je što je uvek
dinamična atmosfera oko čitave priče pa nikada nije dosadno.
Muzika koju stvarate ne spada u domen popularne,
još manje komercijalne muzike. Šta je to što vas tera da stvarate i dalje?
Nama je ova priča zapravo
odmor i zadovoljstvo. Neka vrsta hobija i zabave, ali sa druge strane i bekstvo
od nekih loših stvari. A opet i prilika da se upravo o tim lošim stvarima
govori na glas, na jedan kreativan i oslobađajući način. Pokušaj da se sve ono
loše oko nas i u nama ljudima promeni. Ta kolektivna i individualna borba
čoveka je konstanta te otud i ta potreba za stvaranjem.
Do sada ste objavili više od 20 albuma. Gde je taj
neiscrpni izvor inspiracije?
Kao što rekoh malopre,
inspiracija je oko nas i u nama...
Albume objavljujete, uglavnom, za inostrane
izdavačke kuće, što nije baš uobičajeno za domaće izvodjače. Odakle ta praksa?
U inostranstvu ljudi za
nijansu više prate i interesuju se za ovakav zvuk. Neretko su sami izvođači
ujedno i vlasnici etiketa, a izvođači se i povezuju i direktno komuniciraju
jedni sa drugima, rade split izdanja, kolaboracije, izdaju jedni drugima
izdanja, menjaju jedni sa drugima diskove, tako da se stvara jedna fina mreža
koja se bazira na saradnji, druženju, razmeni ideja... Mi smo, eto spontano,
postali deo te priče pa smo na taj način uspeli da izdamo za etikete iz
Amerike, Australije, Francuske, Češke, Bosne, Hrvatske, Grčke... U Srbiji mali
broj ljudi prati ovakav zvuk, ali opet i ovde postoje oni koji se interesuju i
aktivno prate naš rad. Pošto nas nema puno, i naši kontakti su intenzivniji te
vremenom neretko postajemo i prijatelji u pravom smislu reči sa publikom i
ostalim izvođačima.
Šta možemo od Third I očekivati u
narednom periodu?
Puno toga. Najskorije očekujemo da izađe kaseta na kojoj je materijal koji
smo zajednički uradili sa engleskim izvođačem koji radi pod imenom Meinkidner.
Tu je split sa Bugarskim projektom H14, i split Uzbekistanskim Psy-Factorom. U
pitanju je split singl na kome smo prvi put autorski radili Marija i ja. To je
nešto što je meni intimno jako drago što će se pojaviti. U planu je i EP koji
ćemo uraditi nas dvoje. Peđa je trenutno koncentrisan na promociju svog
matičnog benda Figurative Theatre sa kojim nastupa aktivno ovih dana. Kada se
to završi, iskoristićemo priliku da završimo neke potpuno nove stvari koje smo
započeli. Postoji još ideja ali ovo su one koje su konkretne i za koje smo
sigurni da će se desiti u narednih nekoliko meseci.
Pored muzike, bavite se i veb-fanzinaštvom. Recite
nam nešto više o tome.
Već više od deset godina
uređujem i vodim Helly Cherry Webzine koji se bavi alternativnom i andergraund
kulturom. Fanzin možete pratiti svakodnevno na www.hellycherry.com. Pišemo o muzici,
filmu, stripu, književnosti. Trudimo se da predstavimo neka nova imena koja
zaista vrede, a nemaju baš prilike da se pojave u drugim medijima.
Koliko su fanzini (bilo da se radi o štampanim ili
elektronskim izdanjima) potrebni današnjoj sceni?
Zanimljivo pitanje. I sam
sam ga postavljao i sebi i drugima. Mislim da fanzini svakako jesu potrebni
sceni. Bez obzira što danas postoji internet, fejsbuk, youtube, bez obzira što
postoji direktna komunikacija benda i publike, opet, potreban je i neko treći
ko će dati potvrdu i sud o tvom radu. Mediji se trude da, koliko je to moguce,
objektivnije sagledaju nečije stvaralaštvo. Zbog pretrpanosti informacijama,
značajni su i kao neki „filter“ koji će vam pomoći da se snađete u svom tom
haosu.
Ljudi
su generalno većinom intertna bića i pomere se, ili promene pravac ako to neko
uradi za njh. Prvo mora da im se kaže da li je nesto “kul” ili ne, da bi uopšte
razmislili o novoj opciji. Mediji to rade na neki način...
Lepa je to tema za razgovor, nažalost ovde je malo prostora da bi se detaljnije
o njoj raspravljalo. Ovo što sam naveo je možda samo jedan od odgovora zašto su
fanzini i mediji značajni.
Složićete se da bavljenje muzikom, kao i bavljenje
fanzinaštvom iziskuje mnogo truda, vremena, novca i ljubavi. Vrati li se bar
nešto?
Materijalno sigurno ne.
Više je to neka unutrašnja satisfakcija i svest da smo za sebe i sredinu u
kojoj živimo uradili nešto lepo i konstruktivno. I ako od početka tako
postavite stvari biće sve ok.
Takođe, bavljenje muzikom i fanzinom mi je donelo zaista brojna prijateljstva,
upoznao sam neke mlade, kreativne i pametne ljude koje inače ne bih upoznao.
Sve ove aktivnosti su mi donele saznanje da u svojim interesovanjima nisam sam.
U tom smislu, dobio sam puno toga.
Jasno je da novca u svemu tome nema. Možete li mi
reći – koja je to satisfakcija koja će mlade ljude zadržati ili pokrenuti da se
bave umetnošću, bilo da je u pitanju muzika, književnost, strip, likovna
umetnost (...)?
U prethodnom pitanju sam
ti rekao šta je sve ovo meni lično donelo, koja je moja satisfakcija. Mislim da
će i drugim mladim ljudima značiti to isto, pogotovu ako dolaze iz malih mesta
gde je uvek teže baviti se umetnošću. Ono što je takođe bitno je da na ovaj
način, kroz aktivno učešće, mi menjamo svet oko nas, borimo se za njega i
oblikujemo ga prema našim željama, činimo da bude podnošljiviji i prijatniji.
To se neće desiti samo od sebe, to moramo mi sami da uradimo. Ne možemo
očekivati da samo sedimo kući, visimo na internetu i onda se žalimo kako nema
dešavanja, a čak i kada se neko desi, opet ne odemo da podržimo. Tako se stvara
začarani krug apatije i nezainteresovanosti i moramo shvatiti da jedini koji
gubimo smo mi sami. Ako ne radimo ništa da se stvari pomere sa mrtve tačke onda
nemamo ni pravo da se žalimo što je stanje takvo kakvo je.
Upoznati ste, iz prve ruke, sa underground scenom.
Kako ocenjujete trenutno stanje?
Bendova ima. I to jako
dobrih. Trenutno najveći problem nije čak ni novac jer novca za toliko svakako
ima. Koncert 2-3 andergraund benda košta najviše 300 dinara, a to danas zaista
nije mnogo. Problem je što kod današnje publike zapravo ne postoji kultura
odlaska na koncert. Ne shvataju da ulažući u bend zapravo ulažu u sebe.
Odlaskom na svirke dobijaju nova iskustva, toliko toga vide, čuju, nauče, grade
svoj stav i mišljenje utemeljeno na ličnom iskustvu. Umesto toga, danas klinci
ipak biraju da daju tih 300 dinara za paklu i po cigara ili dve „flajke“ piva.
To nije pank, ni metal, ni andegraund, to je „vikend alternativa“ i poziranje.
Ovo je samo jedan od problema današnje scene. Bendova ima, i te kako današnja
publika ima šta da vidi i čuje, problem je što to ne želi iz nekog razloga. A
sve je to prava šteta jer bendovi ipak sviraju za te ljude, i kada vide da je
interesovanje malo i entuzijazam opadne i bend prestaje sa radom neretko i pre
nego što je uspeo da izvuče svoj maksimum.
Šta je to što treba učiniti da bi se stanje
popravilo?
Potrebno je podržati
ljude koji se bave bilo kojim vidom umetnosti. Kupite disk, poslušajte pažljivo
da li nešto imaju da kažu, kupite strip, knjigu, idite na izložbe,
komunicirajte sa autorima, komunicirajte između sebe... Nismo manje kul ako
pokažemo da nam se nešto dopada i stanemo u prvi red na koncertu. :)
.jpg)
