THIRD I - Audiodrome (2011)
experimental/industrial/dark ambient
Razmislimo sada o krvnoj slici i, što bi se reklo, "klimi" alternativne domaće muzičke scene u zadnjih deceniju-dve. Naravno, reč "scena" upotrebljavam u krajne pežorativnom smislu usled njene apsolutne skrajnutosti iz svesti auditorijuma sem onih par stotina entuzijasta što se i dalje nadaju cvatu teško zakržljalog srpskog aparatusa za muzički smisao. Za to se, jakako, ima kriviti i sveopšta ekonomsko-politička-kulturološka-socijalna zlosrećnost koja nas je možda nepovratno disecirala od svih tokova - pogotovu umetničkih. Sa takvim preduslovima, svako odstupanje od norme i(li) eksperimenti su u začetku "piši propalo". Nestabilnom društvu je neophodan svaki raspoloživ stub stabilnosti i konformizma.
Onda, naravno, povremeno izrone i takvi koji stvaraju i razmišljaju daleko izvan okvira sredine u kojoj delaju, napregnuti ka horizontima. Premda vam se, uveravam vas, ne pričinjava ukoliko u soničnoj DNK niško-ćuprijskog demijurga Third I (alter ego Nenada Popovića i Peđe Živanovića) uočite i alegorije aveti vascelog življenja u postmoderna vremena uobličene u pretežno jarosno sazvučje. Konačna misija je - alhemija crnog zlata, a baza, pramaterija kojom Third I raspolaže je vrlo neorganska paleta tmine industrijske buke i razigranog sablasja post-apokalipse. Istinski nigredo, prvi stupanj ka purifikaciji, ako smem tako reći.
Tako je i Audiodrome omaž sveljudskim težnjama, strahovima, pasijama kroz naučno-fantastični horor kaleidoskop Filipa K. Dika, Kronenberga i Barkera. Služeči kao produžetak atmosferskim obeležjima radova ovih velikana, konzumacija ovog albuma obavezno sadrži i ličnu, subjektivnu dimenziju senzacija, sećanja i nelagode koje nadrealni zvuci evociraju u slušaocu. Nesumnjiv je i objektivan, ipak, izvestan levijatanski dojam neimenovane pretnje koja se nadvija nad čoveka progutanog svetom koji odavno ne liči na onaj u čijim nedrima je ponikao - život, sada i u domenu mašina, uvek će vojevati konačnu pobedu, ali da li su za čoveka to i dalje dobre vesti?
U poređenju sa pređašnjom (i plodnom) diskografijom, kinematički Audiodrome stoji u srodstvu sa Postidunstrial Times po svojoj oporoj šizoidnosti, koja je, međutim, ovom prilikom akcentovana još "korozivnijim" strukturama poput, na tren, NIN-ovskog "wall of sound-a" digitalnog rastrojstva na Technojunkies. Stožernu poziciju na albumu zauzima New Order čija ritmika mašina simoblizuje jezive tendencije tehnološke revolucije iz prethodnog pasusa. Za one koji sanjare o povratku Odsustvo svake melodike ne znači i nepoetičnost albuma: soundscaping ipak ima određen "toplokrvni" kvalitet koji stvara utisak da je izvor zvukova na graničnom području između živog i neživog, da je upravo u fazi evolucije (organizma? svesti?) sa još neutvrđenim ciljem. Polu tribalna mističnost zatvarajuće numere, The Truth, naslagama kakofonije kao da svesno ističe nedostupnost i nedokučivost "Istine", kakva god ona bila, postojala ili ne - prethodeći katarzičnom finalu u ponavljanoj prostoj sentenci protagoniste, "Samo mir."
I kada preostane mir, uz njega obitava nada. Nada da će se još domaćih kreativaca odvažiti na ovako smele korake, iako se na njih, po pravilu, ne gleda sa simpatijama. Pionirski koraci nose svoju žrtvu, ali Third I, koji sva svoja izdanja nude i besplatno na zvaničnom sajtu, prelazi ih u čizmama od hiljadu milja - stoga ih otpratimo na njihove naredne destinacije.
